„Konkurišem umesto Vas za posao. Na svaki sledeći odlazak u istu firmu – popust 20%“.
Do ovoga je, u šali, došlo u društvu nekoliko osoba koje već godinu dana očajnički traže posao u kompanijama. Kažu, toliko su iskusni i već otporni na poniženja, da sad mogu da idu umesto drugih, kako bi bar te druge poštedeli stresa.
Devojka iz društva koja konkuriše na PR pozicije reče kako je postalo normalno da potencijalni poslodavac već na prvom razgovoru kandidatima podeli „domaći zadatak“ otprilike ovakav: da napišu strategiju komunikacije ka svim ciljnim grupama, sa predlogom aktivnosti za narednih godinu dana! Gotovo po pravilu, kompanija tom prilikom ne primi nikoga, a posle nekoliko meseci raspisuje konkurs za isto radno mesto. Neki od kandidata tvrde da se njihovi predlozi u međuvremenu aktivno koriste, što uopšte nije nemoguće.
Još jedan primer je „pisanje kratke priče na zadatu temu“, slobodnim stilom, uz napomenu „pustite mašti na volju“. Zamislite osobu od recimo četrdeset godina, sa petnaestak godina radnog iskustva u ozbiljnim kompanijama na solidnim pozicijama, i sa gomilom dodatnih kurseva, obuka i urađenih projekata iza sebe, koja dobije sličicu po kojoj bi pisala pričicu? Obrazloženje bi moglo biti da je u pitanju deo psihološkog testa, kako neko tumači simbole na slici isl, ali za osobu sa vrlo jasnom biografijom zadatak deluje više nego ponižavajuće.
Vrhunac poniženja za jednu od ovih osoba bio je kad je menadžment u nekoj kompaniji zakazao drugi krug razgovora, i petnaest osoba smestio u istu prostoriju da istovremeno – uglas – odgovara na pitanja po principu „ko je jači“. Neki od njih radili su u drugim firmama i nisu bili raspoloženi da se tako javno eksponiraju, ali i mnogima drugima je ostao gorak ukus u ustima – pa zar nas testirate za arenu?
Stres na samom razgovoru za posao – ali ne onaj pozitivni koji izaziva malo jaču tremu, već ovaj izazvan ponižavajućim odnosom – postao je već normalna pojava. Ali ono što još nije postalo uobičajeno, a što na kraju može da dokusuri kandidata jeste slučaj iz jedne velike domaće kompanije, poznate po tome da je „poželjan poslodavac“. Pošto su izabrali kandidata kojeg će zaposliti, ostalima su poslali „fidbek“ gde su detaljno opisali zašto ih nisu primili, i šta bi po njihovoj proceni kandidat trebalo da uradi na sebi, za ubuduće. Ali ne zato da bi mogao da radi kod njih, već kao „dobronameran savet za dalje traženje posla“ koji uključuje čak i komentare na fizički izgled?!
Činjenica koju zaboravljaju i poslodavci i kandidati jeste da svako na svetu ima pravo da bira: kao što poslodavac bira zaposlenog, tako i zaposleni ima pravo da bira da li želi da radi u određenoj firmi. Reći ćete, pa valjda želi čim se prijavio na konkurs? Ali upravo taj konkurs mesto je gde se i kandidat upoznaje sa korporativnom kulturom, a jednim delom i sa korporativnom klimom – kako će se osećati ako tu počne da radi. Stvar je samo ličnog poštovanja, da li će zbog trenutne besparice, ili opšteg pristiska u državi „vidiš da nigde nema posla, uzmi šta ti se pruži“ – pristati na rad u okruženju u kojem se neće osećati dobro?