Svi mi volimo da dobijemo odobravanje za svoje ponašanje, pa čak i za samo naše prisustvo u nekom okruženju – rukovanje ili klimanje glavom u znak pozdrava. I ne samo da to volimo, nego nam je i neophodno – takoreći kao vazduh ili hrana. Sigurno Vam se nekad desilo da prođete pored poznanika i ljubazno mu se javite, a on Vam ne uzvrati. Ili, ceo dan smišljate lepu poruku koju biste poslali dragoj osobi, a ona Vam ne odgovori dva dana.

Kad dobijemo „potvrdu“ ili „priznanje“ – osećamo se kao da smo živi. Kad ne dobijemo, u trenutku možemo da se osetimo kao da svet propada. Ova potreba prati nas od prvog dana – još kao novorođenče zavisili smo od majke i od njenih dodira i zagrljaja. Kako smo rasli, ta potreba se „korigovala“ i prilagođavala situacijama, pa kao odrasli ljudi svakako ne očekujemo da nas šef pomazi kad nešto dobro uradimo. Ali, ako ne dobijemo adekvatan odgovor, odnosno potvrdu ili priznanje – često se naljutimo…

A iza ljutnje se, kako tvrdi tvorac transakcione analize Erik Bern, zapravo krije naša povređenost. Da smo beba – plakali bismo i uzeli bi nas u naručje. Da smo malo dete, mogi bismo takođe da plačemo ali je u našem okruženju diskutabilno da li bismo dobili potreban zagrljaj, ili ćušku. Odraslom čoveku u našoj kulturi ne priliči ne samo da plače, nego i da pokazuje svoju povređenost zbog neispunjenih potreba. I onda, šta mu drugo preostaje nego da se – naljuti? Jer, kad je povređen – mali je i bespomoćan. Kad je ljut i besan – oseća se većim od sagovornika, jačim i nadmenijim. Priznaćete, ovo drugo bolje zvuči?

Dakle, kad se neko naljuti na nas, ne moramo odmah da se „pecamo“ i da uskačemo u ring. Pomislimo samo – zašto je povređen, šta mu nismo uzvratili? Kad nas uhvati ljutnja ili bes, zapitajmo se – da li smo zapravo zbog nečega povređeni? Kad uspemo da razumemo sebe i sagovornika, biće nam lakše.

Neko će sigurno reći – na pamet mi ne pada da se udubljujem u to zašto se neko ljuti, i ima da se ljutim kad mi dođe. Odgovor je: i to je u redu. Imamo pravo da izaberemo i put kojim se teže ide.